Naslovna > Srbija Danas > Društvo > Zašto nikome nije u interesu da reši problem pasa lutalica u Srbiji

Zašto nikome nije u interesu da reši problem pasa lutalica u Srbiji

Pre par godina u Srbiji danima je glavna vest bila “javna tajna” da doktori pacijentima u domovima zdravlja i javnim zdravstvenim ustanovama namerno zakazuju termine pregleda i intervencija čak i po šest meseci unapred, jer, navodno, nema uslova ili slobodnih termina, a usput preporučuju privatne ambulante gde se taj isti pregled ili intervencija može obaviti u roku od 3 dana.

U to vreme, obaviti pregled u državnoj ustanovi je imalo mizernu cenu, dok se u privatnim ordinacijama za isti pregled moralo izdvojiti prilična svota novca. Narod navikao na razne “tranzicije” i nemaštinu još je iz tog vremena izvukao zaključak da je uvek jeftinije otići u državnu ustanovu nego kod privatnika.

Što se tiče veterine, osim, nažalost, uobičajenih vesti o trovanju pasa lutalica ili napada istih – ostalih vesti kao i da nema. Nikoga zaista i ne zanima cela priča dok u novinama ne osvane naslov poput “Čopor pasa izujedao dete”. Psi lutalice su i žrtve i napasnici, u Beogradu ih ima u zaista velikom broju a samim tim su i veliki problem.

Zastupnici prava životinja su stava da je srž problema velikog broja pasa lutalica upravo u njihovim bivšim vlasnicima i da se problem ne može lako rešiti jer je “veoma kompleksan”, pri tome ne želeći da objasne tu “kompleksnost”.

Istina jeste da se u čoporima pasa lutalica na obodima šume na Zvezdari, Adi Ciganliji pa i u drugim delovima Beograda, može primetiti da bar polovinu čopora čine rasni psi. A oni se ne rađaju na ulici.

Da pojedini vlasnici svoje pse prepuštaju ulici je činjenica, ali nikoga zaista ne zanima zašto to rade. Bitno je da se na njih uvek upiralo prstom kao glavnim krivcima za sve.

Na internet forumima vezanim za ovu temu, osim pomenutog “upiranja prstom”, može se pročitati i da je za pse lutalice u Beogradu “veliki problem” jedna privatna firma koju, uglavnom investitori, angažuju kada neki deo grada oko novootvorenih objekata, treba da bude “očišćen” od neželjenih stanovnika. Veoma uspešno poslovanje te firme govori o njihovoj efikasnosti, a može se samo pretpostaviti šta rade sa psima koje tokom svojih akcija pokupe. Jedno je sigurno – većinu tih pasa više niko nikada ne vidi.

Ipak, ma koliko ta ili neka druga javna ili privatna firma bila uspešna, pasa lutalica uvek ima u velikom broju na ulicama, kao da se ništa ne dešava.

Zašto je tako?

MAMA ILI MAĆEHA

Za neke koji su se bavili ovom temom, činilo se očiglednim da je kancer iz zdravstva metastazirao i na veterinu, samo u drugačijem obliku. Sve, naravno, zbog iskazanih “simptoma”. Ipak, stručnjaci u ovom polju eksplicitno negiraju da je to slučaj, i uvređeni su što ih porede sa “kolegama sa brda” na taj način [Medicinski fakultet je na brdu iznad Veterinarskog].

A o kojim “simptomima” se radi?

Psa mešanca, čiji je vlasnik gospođa Milena S. iz Beograda, za prvomajske praznike oko 9h ujutru je udario automobil. Osim vidljive duboke poderotine na donjem zglobu prednje desne noge, bilo je vidljivo i to da je ista noga bila van ležišta jer je stajala u neprirodnom položaju. Milena je povređenog psa odvela u Hitnu pomoć “Veterine Beograd”, jer joj je to bila najbliža veterinarska ustanova.

Nažalost, tamo je čula od dežurne veterinarke da ona ne može da pomogne pre nego što se uradi rendgen (RTG) snimak povredjenog dela tela, koji u toj ambulanti, tog trenutka, nije radio.

Nakon pitanja da li Milena poznaje nekog privatnog veterinara koji radi taj dan, a na koji je dobila odrečan odgovor, dežurna veterinarka je na internetu našla kontakt telefon jedne privatne veterinarske ambulante za koju je rekla “da zna da imaju rendgen, jer bez snimka iščašen lakat ne može da se vrati.”

Milena je sa svojim ljubimcem, i dalje pod stresom zbog svega što se desilo, otišla u tu veterinarsku ordinaciju. Na pitanje kolika će biti cena intervencije, jedan od veterinara je, nakon kratkog objašnjenja šta će sve biti urađeno, rekao da će ukupna cena biti “oko 8000 dinara, možda malo više, zavisi kako prođe intervencija plus RTG za koji je rekao da će biti 2500 dinara” – što je Milena i prihvatila.

Kada je sve završeno, Mileni je ispostavljen račun na 17300 dinara na kojem piše:

– RTG Snimanje
– Sedacija
– Previjanje
– Saniranje luksacije lakta u opštoj anesteziji

Ako očitu obmanu ostavimo po strani, kao i ispostavljeni račun sa kojim bi verovatno mogla da se pozabavi i inspekcija, na računu veterinarske ambulante stoji da je Milena S. čak i profitirala jer “Opšti klinički pregled nije naplaćen (gratis), jer je pacijent prosleđen od kolega” kao i da “Jedno rendgensko snimanje takođe nije naplaćeno (gratis). Sedacija pre snimanja takođe nije naplaćena (gratis). Cena popusta po cenovniku je 4.700,00 dinara.”.

U svakom slučaju, ako na ukupnu cenu intervencije ambulante dodamo i odobreni popust, dobijemo neverovatnih 22000 dinara za intervenciju.

I tu nije kraj.

Sledeći dan Milena je morala da vodi psa na previjanje i kontrolu, što je koštalo 1000 dinara. Dan kasnije, Milena je opet vodila psa na kontrolu, i tada je platila još 1500 dinara, što je sve bilo deo intervencije.

Sve sabrano, da nije bilo preporuke Veterinarke iz JKP “Veterina Beograd”, a po cenama ambulante gde je Milena odvela povređenu životinju, cena lečenja psa bila bi 24500 dinara, ili ono što prosečni penzioner u Srbiji dobija iz dva dela u toku meseca.

Proverom kod drugih privatnih veterinara u Beogradu (samo kod onih koji su opremljeni i u mogućnosti da urade taj zahvat, i koji su radili taj dan), utvrdili smo da se prosečna cena te intervencije, uradjene na isti ili sličan način na koji je urađena u pomenutoj veterinarskoj ambulanti, koristeći iste ili slične materijale i medikamente, kreće u opsegu od 9500 do 13500 dinara.

Najveća cena koju smo dobili bila je “ne veća od” 16000 dinara, i to pod uslovom da ta privatna veterinarska ordinacija radi intervenciju u npr. 3 sata noću na neradan dan, kada su i cene veće za u proseku od 20 do 30%.

Važno je napomenuti da su sve veterinarske ambulante bile detaljno upoznate sa svime što su u pomenutoj ambulanti uradili, dok sama ambulanta nije pominjana.

Komentar od vlasnika te Veterinarske ambulante, do završetka ovog članka nismo dobili.

GLUVI TELEFONI

Reći jednu cenu pre usluge, a onda ispostaviti račun sa drugom je neprofesionalnost. “Nuspojava” je da kada se ispriča iskustvo poput Mileninog poznaniku, ta priča kruži i neizostavno dolazi do efekta gluvih telefona, koji uteruje strah ljudima sa prosečnim primanjima i kućnim ljubimcima.

Zašto? Već je pomenuto da većina penzionera u Srbiji dobija 24500 dinara iz dva dela, dok je realna prosečna zarada na nivou Beograda oko 36000 dinara. Većina novca ljudima ode na puko preživljavanje i samim tim ne ostane novca za nepredviđene situacije, pogotovu ne za hitne intervencije na kućnim ljubimcima.

Sa druge strane, i veterinari moraju da naplate, pre svega svoje znanje a onda i sve ostalo.

Neko bi rekao da ako ljudi nemaju novca ni za sebe, ne treba da imaju ni ljubimce, ali šta ako su ti isti ljudi ljubimca uzeli dok su bili u drastično boljem ekonomskom položaju? Niko ne zna šta sutra donosi.

Kada smo pitali ljude koji su šetali pse ljubimce na Karaburmi, “Gde bi odveli ljubimca kada bi bila hitna situacija”, 6 od 11 je reklo “U najbližu veterinarsku ambulantu”, a petoro u određenu ustanovu (Veterinarski fakultet, Veterina Beograd, poznanik veterinar, privatna veterinarska ambulanta).

Na pitanje “Po njihovom mišljenju, gde su najpovoljnije cene veterinarskih usluga – u privatnim ili državnim ambulantama” 9 od 11 je odgovorilo “Državne (bi trebalo da) su najjeftinije”, a dvoje je odgovorilo da ne zna.

Na pitanje “Šta bi uradili da moraju ovog trenutka da plate 24000 dinara za hitnu veterinarsku intervenciju”, 8 od 11 odgovora koje smo dobili je bio “Ne znam” – na ovaj ili onaj način.

Inače, posle ovog pitanja, na većini je mogla da se vidi promena raspoloženja na njihovim licima.

U svakom slučaju, većina ispitanika je manje-više bila u pravu kada su odgovorili da državne veterinarske ustanove imaju najpovoljnije cene.

Ali …

Direktor JKP “Veterina Beograd”, Dr Vet. Med. Budimir Grubić, kaže da je ovo Javno Komunalno Preduzeće osnovano od strane grada Beograda za obavljanje prevashodno delatnosti Komunalne zoohigijene, a ne pružanja komercijalnih veterinarskih usluga vlasnicima životinja.

“Deo JKP ‘Veterine Beograd’ jeste organizovan i za pružanje pomenutih [komercijalnih] usluga … Kada je reč o cenama naših usluga, one sigurno nisu najniže u Beogradu, ali su među jeftinijim,” rekao je Grubić.

Međutim, kada veterinar u, npr JKP “Veterina Beograd” nije u mogućnosti da sanira povredu – bilo zbog prirode povrede ili trenutnog nedostatka potrebnog sredstva – u najboljem interesu povređene životinje preusmeravaju se u druge ambulante.

Profesor Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu Vojislav Ilić kaže da i dežurne ambulante na fakultetu ponekad preusmeravaju pacijente kod drugih, privatnih veterinara, “ali da to ne rade iz ekonomskih razloga [nemaju novčanu korist od toga], već zato što veruju da drugi veterinar može bolje da uradi potrebnu intervenciju u datom trenutku.”

“Jedini razlog zašto bi jedan veterinar poslao pacijenta kod drugog je zato što veruje da će drugi veterinar, u tom trenutku, efikasnije da zbrine pacijenta,” rekao je Profesor Ilić.

VRZINO KOLO

Nisu svi vlasnici kućnih ljubimaca bogati, i nemaju svi ličnog veterinara. Kada im se desi nešto loše sa ljubimcem, po rečima većine, prvo što im padne na pamet je da ga odvedu u najbližu državnu ustanovu, jer smatraju da će tamo dobiti povoljniju cenu.

A ima i onih koji i ne žele da se konsultuju sa veterinarom, jer novca za bilo kakvu intervenciju – nemaju.

Po rečima jednog od njih, parafrazirano: “Krenemo u šetnju, poneću sekirče u kesu, dole će skrenemo sa puta malo dalje i šta ću. Nije mi lako, ali i ona se muči, i ja se mučim, ne mogu je gledam kako jedva ide.”

Ima i pozitivnih primera, naravno, gde povređenog psa lutalicu, neko odvede do veterinara i plati da se saniraju povrede, tako da i za veterinare uvek ima posla.

Bitno je da većina ipak izabere da ode do državne veterinarske ustanove, sudeći po našoj maloj anketi. Ako tamo ne mogu da im pomognu, onda će biti preusmereni na privatnog veterinara. To, naravno, nije loša stvar, osim ako im za relativno prostu intervenciju privatni veterinar ispostavi račun u visini jedne mesečne penzije.

Upravo odatle počinje Vrzino kolo.

Ako nekom penzioneru ili prosečnoj četvoročlanoj porodici u Srbiji psa udari auto, ili dobije neku bolest koja ne izgleda da će izaći na dobro, a u veterinarskoj ambulanti shvate da nemaju novca za potrebnu intervenciju, koje opcije njima ostaju – pod uslovom da “sekirče” ne dolazi u obzir?

Da poklone psa nekom? Da gladuju, ne plaćaju račune za struju, komunalije,…? Da podignu još jedan kredit ili opet pozajme novac?

Ono što oni mogu da urade je ili da gledaju kod kuće kako im ljubimac pati i plaču sa njim svaki dan, ili da ga ne gledaju kod kuće kako se pati i oplaču ga jednom.

Za veliku većinu njih, uvek je “bolja” varijanta ova druga – da ga odvedu daleko od kuće i ostave tamo, negde u nekoj šumi, pošto sa drugim opcijama uglavnom nisu upoznati, kao, na primer, da JKP “Veterina Beograd” ima azil za vlasničke pse.

I onda privatna firma sa početka ovog teksta zaradi milione od “čišćenja” privatnih površina od lutalica. Ako i ne zaradi ta firma, zaradiće neko društvo za zaštitu životinja, na neki način, jer za većinu javni podaci o finansiranju ne postoje. Takođe će zaraditi i uvoznici i proizvođači hrane za pse, jer, logično, što više pasa ima potrebno je i više hrane – bilo da su vlasnički ili lutalice ili u azilima. A tu je i farmaceutska industrija, i uvoznici opreme za veterinare, i …. i mnogi drugi koji posluju u ovoj grani. A preko poreza, u svakom slučaju, zaradiće i država.

Jedno je sigurno: Svi će i dalje upirati prstom u nesrećnike koji su pustili psa na ulicu.

Radeći istraživanje o ovoj temi, došli smo do zaključka da se o istoj može napisati roman, a ne članak, tako da problem jeste “kompleksan” kao što je pomenuto na početku, ali ne na način kako to pojedini žele da objasne na raznim internet forumima. Čopori napadaju decu, psi stradaju, (bivši) vlasnici tih pasa tuguju, količina novca koji se na ovom problemu zarađuje je ogromna.

Bitno je da za sve ima deo kolača, jer da nije tako, ovaj problem bi odavno bio rešen.

Komentari

komentari



Podeljeno