Naslovna > Srbija Danas > Politika > “Dijalogom o Kosovu Srbija nudi izlaznu strategiju i Zapadu”

“Dijalogom o Kosovu Srbija nudi izlaznu strategiju i Zapadu”

BEOGRAD/KRAGUJEVAC – Inicijativa da se pokrene unutrašnji dijalog po pitanju Kosova ne znači spremnost Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, već da se dođe do predloga kako vidimo konačno rešenje tog problema, kaže predsednik skupštinskog Odbora za KiM Milovan Drecun.

Prema njegovim rečima, predlog Srbije za rešavanje kosovskog problema treba kandidovati Albancima i Međunarodnoj zajednici, kako bi se otvorio razgovor o svemu tome.

“Mi sada imamo jedan predlog na stolu da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu, da kosovo postane članica UN i time stekne međunarodni kapacitet, a u drugoj fazi pripoji Albaniji”, rekao je Drecun gostujući na TV Pink.

Naglašava da se menjaju geopolitičke okolnosti, što je vidljivo u odustajanju Prištine od zahteva da Kosovo postane članica Uneska.

“To znači da je jasno SAD i drugim zapadnim zemljama da su došli u pat poziciju. Srbija sa ovom inicijativom nudi izlaznu strategiju i zapadu”, naglasio je Drecun i dodao da je bolje da Srbija predlaže rešenja nego da joj se nameću sa strane.

Kako kaže budućnost Republike Srpske zavisi od odnosa Srbije prema kosmetskom problemu i “kakvu ćemo nacionalnu strategiju da definišemo za 21 vek”.

Granica preko koje se neće preći, dodaje, jeste priznavanje nezavisnosti Kosova, jer mandat naroda, pojašnjava, nisu dobili da se prizna Kosovo kao nezavisna država.

“Predsednik Aleksandar Vučić ima svoj plan, ali neće da ga iznosi, već hoće da čuje i druga mišljenja”, zaključio je on.

Ljajić:Normalizacija, u tri faze

Vreme nije na strani Srbije, niti na strani Srba na Kosovu i Metohiji, poručuje Rasim Ljajić i najavljuje da će njegova Socijaldemokratska partija Srbije šefu države izneti platformu za normalizaciju odnosa u tri faze.

Ljajić ističe da je po ovom, verovatno najvažnijem pitanju u novijoj istoriji Srbije, u javnost izneto puno toga, što se može oceniti kao krajnost – od toga da uopšte ne treba pregovarati, preko ideje da se hoće rešenje sad i odmah, do toga da čekamo da se taj “zamrznuti konflikt” sam od sebe reši.

“Iskreno, radi se o besmislicama. Nama ne odgovara stanje ‘zamrznutog konflikta’, iz prostog razloga što vreme u ovom slučaju nije saveznik ni Srbije, a najmanje je saveznik Srba koji žive na Kosovu i drugih nealbanaca”, rekao je Ljajić za Tanjug.

Javnost u Srbiji, kao ni na Kosovu nije spremna za konačno rešenje, a on ovo i vidi kao proces, u koji treba što pre da uđemo.

“Cilj tog procesa treba da bude normalizacija, bez priznanja, i to u nekoliko faza”, rekao je Ljajić i izneo platformu koju će predložiti predsedniku Aleksandru Vučiću, do normalizacije, u tri faze”.

Prva faza pregovora podrazumeva da se omogući potpuna ekonomska saradnja sa Kosovom.

U ovom trenutku preko administrativne linije izvozi se preko 400 miliona evra robe godišnje, ali bi to, ističe, moglo biti dvostruko više, ukoliko ne bi postojale pravne i političke prepreke.

“Mislim na slobodni protok ljudi, roba i kapitala. Treba rušiti sve barijere koje to onemogućavaju. Srbija ne može imati više politički uticaj na Prištinu, ali ekonomski uticaj itekako može zadržati kroz ovaj vid saradnje, jer i Kosovo ima interesa da dobija robu koja je jeftinija. Naš je interes da se sve prepreke otklone i da imamo razvijenu trgovinsku i svaku drugu saradnju sa Kosovom”, rekao je Ljajić.

Drugi element, je kaže Ljajić, otvaranje pitanje statusa Srba na Kosovu.

ZSO treba da bude oblik samouprave Srba na Kosovu, a treba, dodaje, otvoriti i pitanje imovine i kulturne baštine Srbije na Kosovu.

“Treći korak bi bili pregovori o učlanjenju Kosova u međunarodne organizacije, osim u UN, uz jasne benefite – šta bi Srbija za tu saglasnost dobila. Ne možemo da pregovaramo u magli, da ćemo mi činiti ustupke, a za to ne dobijati ništa”, ističe Lajajić.

Uostalom, kaže, da je moglo da se završi bez Srbije, ti razgovori ne bi bili ni potrebni.

Odgovarajući na pitanje šta bi to Srbija mogla da traži zauzvrat, Ljajić kaže da postoji niz stvari, od finansijske podrške za razvoj infrastrukture, do ubrzanog puta ka Evropskoj uniji.

“Treba da tražimo čitav niz drugih stvari koje su važne sa stanovišta pre svega interesa Srbije, zavisno od koncesija koje ćemo praviti, jer obe strane moraju da prave koncesije. U protivnom, nema dogovora”, istakao je on.

Kaže da u nekoj završnoj fazi svih pregovora treba otvoriti pitanje pregovora oko konačnog statusa Kosova.

Ključno je, ističe, da se u dijalogu koji je pokrenuo predsednik Vučić izbegavaju sve krajnosti, osloboditi se zabluda, a posebno treba izbegavati populističke predloge, na kojima bi se pridobila bilo naša javnost, bilo međunarodna zajednica.

“Treba ići sa rešenjem koje ima šanse za uspeh, u smislu konačnog rezultata uz element očuvanja državnih interesa”, ističe lider SDPS.

Optužbe da unutrašnji dijalog o Kosovu predstavlja pokušaj podele ili prebacivanja odgovornosti na nekog drugog smatra besmislenim, jer, kako kaže – onaj ko vrši vlast na kraju mora da donese konačnu odluku.

“Ovo je pitanje oko kojeg postoje dijametralno suprotni stavovi, različitih faktora u društvu, političkih stranaka, civilnog sektora, drugih društvenih aktera, prema tome uvek je dobro da se ta različita mišljenja iznesu, a onaj ko će biti ispred države i ko će voditi te pregovore, moraće da donese odluku, i hteo ne hteo, prihvata svu odgovornost”, kaže Ljajić.

Jovanović: Nije reč o priznanju već omogućiti Kosovu članstvo u UN

Odgovor na kosovsku krizu ne nalazi se ni u Kosovskoj Mitrovici, niti u Prištini, on je ovde, u Beogradu, i samo mi možemo da ga damo, ističe lider LDP-a Čedomir Jovanović.

Na pitanje kako komentariše inicijativu predsednika Aleksandra Vučića za društveni dijalog o Kosovu i Metohiji, Jovanović odgovara da je za njega prirodno da se razgovara, a epilog dijaloga vidi u skladu sa porukom da “Srbija mora da živi”.

“Što se ja bavim time? Je l’ sam ja Kosovo izgubio? Jesam ja neki rat započeo? Bavim se iz jednostavnog razloga što sam odgovoran prema svojoj deci i njihovim generacijama…Želim da budu prva generacija koja se rodila u miru”, rekao je Jovanović za Tanjug.

Razgovori o Kosovu i Metohiji, pa i najavljeni dijalog, idu, kaže lider LDP, “ka mestu na kome ih mi iz LDP-a čekamo od kada postojimo”.

“Previše šansi je propušteno da se mnogo ranije da odgovor na kosovsku krizu”, i zbog samog Kosova i ljudi koji tamo žive, ali i zbog Srbije koja je, kaže, uzrok problema.

Na pitanje šta je cilj dijaloga i da li je ideja predsednika Srbije zapravo podela odgovornosti celog društva za rešenja o budućnosti Kosova, Jovanović kaže da to jeste i podela odgovornosti, i to je, ističe, potpuno normalno, “osim ukoliko ne postoje ljudi koji misle da treba da statiramo u svom životu”.

Jankovićeva frustracija Vučićem nikog ne obavezuje
Jankovićeva frustracija Vučićem nikog ne obavezuje, poručuje Čedomir Jovanović.

Na komentar Saše Jankovića da se predsednik Aleksandar Vučić pozivom na širi dijalog “kukavički” krije iza građana, Jovanović kaže:

“Bivši Zaštitnik građana mogao bi konačno da preboli činjenicu da mu Vučić nije dao treći mandat i da svoju ličnu frustraciju Vučićem zadrži za krug svojih prijatelja i sagovornika, a ne da je iznosi kao nešto što treba da bude argument u tom razgovoru svih nas jednih sa drugima”.

“Zašto bi mene ili bilo koga obavezivala opsesija Saše Jankovića Vučićem?”, pita se Jovanović.

Na pitanje šta bi opozicija trebalo da uradi, te kako vidi njenu ulogu u dijalogu, lider LDP kaže za Tanjug da opozicija prvo mora da se suoči s tim da je odgovorna za ovo što se desilo.

“Demokratska stranka je odgovorna za ‘kosovski Ustav’ iz 2006. godine, koji su izglasali sa Koštunicom, odgovorna je zato što smo odbacili Ahtisarijev sporazum, a u njemu je pisalo ono što danas ne možemo ni da sanjamo”, rekao je Jovanović.

Odgovorna je, nastavio je on, i za propuštene prilike od 2008. do 2012. godine.

Trebalo bi, kaže, da preuzmu deo te odgovornosti.

“Čini mi se da je zapravo to jedan od pogrešnih odgovora svih koji su zatečeni tom kartom koju je Vučić stavio na sto”, rekao je lider LDP-a.

Jovanović takođe ocenjuje da se “sada prepakuje svet” i da su se vremena definitvno promenila, te da nema puno prostora za “kukanje” tipa – otkud Vučiću pravo da to glasno kaže?

“On je predsednik države, to je prvo njegova obaveza, kao što je pre njega to bila obaveza Koštunice, Tadića ili Nikolića. Ali, oni su manevrisali, bežali od onoga od čega mi ne možemo da pobegnemo, a svaki propušteni dan je za nas značio lošiju pregovaračku poziciju”, kaže Jovanović.

Sada smo u situaciji, slikovito navodi, da “u taj dogovor oko onoga šta Srbija treba da stavi na sto ulazimo kao zemlja u slobodnom padu, kojoj su vezane i ruke i noge”.

Uz opasku da “nikada nije spletkario”, pa i sada ne spletkari, već analizira, Jovanović ističe i da “izgubljena i nesposobna opozicija ne može svoju šansu tražiti u klevetanju Vučića poput tog da će se iz dijaloga izaći tako što će Srbija priznati kosovsku nezavisnost”.

“Od Srbije se u ovom trenutku traži da prestane da bude faktor nestabilnosti u ovom delu Evrope i da bude partner u rešavanju haosa, koji smo sami stvorili, a on nije samo na Kosovu, on je i u Bosni, a svoje uporište ima u dezorijentisanom društvu”.

Jovanović smatra da se politika mora racionalizovati i da se mora “dekosovizovati” stvarnost, ako je želja da se od Srbije napravi nešto perspektivnije od onog što je danas.

“Mi smo dve paralelne stvarnosti. Kosovo je priznalo 120 država sveta, ono ide nekim svojim putem. Nismo mi ti koji sada svoju poziciju mogu da grade na ‘crvenim linijama’. I Kosovo i Evropa mogu bez nas. Ono što je njihov problem je to da jedna takva Srbija, samoizolovana, predstavlja problem i za sebe i za sve oko sebe i da je pitanje kada ćemo opet sami sebe detonirati”, rekao je on.

Kaže da Vučiću ne može da kaže ništa što on već ne zna, ali dodaje da je srpsko društvo talac mitova i iluzija i da je u velikoj meri “poniženo beskrajnim nizom poraza”, te nije u stanju racionalno da rasuđuje o tako emotivnom i teškom pitanju kao što je pitanje statusa Kosova i odnosa Srbije prema njemu.

“Ja ne znam nijedno društvo na svetu koje bi moglo bez problema da kaže – ‘pa dobro, u redu, mi smo to izgubili, pa, eto prihvatamo činjenicu da smo to izgubili i napuštamo ideju da ćemo to možda sutra vratiti'”, kaže Jovanović, dodajući da to priznanje ne može da bude rezultat nečijeg hira, pod pretpostavkom da će društvo kasnije biti sposobno da to razume.

“Treba da pregovaramo o napuštanju glupe politike, koja opstaje tužakanjem sportskih saveza koji su prethodno primili Kosovo i omogućili kosovskim sportistima da se takmiče na međunarodnoj sceni, od besmislene tužbe UEFA-e i smene predsednika Olimpijskog komiteta…”, smatra Jovanović.

Dakle, nije reč o odluci Srbije da prizna Kosovo, jer do tog priznanja, i do tog stava “treba da dođu naša deca na jedan normalan način”, već o tome da se prestane sa blokadom Kosova na putu članstva u svim međunarodnim institucijama, uključujući UN.

Vidosav Stevanović:”Crvene linije” su pređene, odavno

Književnik Vidosav Stevanović uveren je da su “crvene linije” kad je reč o odnosu Srbije prema Kosovu odavno pređene, a da problem Kosova treba da rešavaju i reše političari, jer su ga, tvrdi, oni i napravili.

Stevanović je, na pitanje Tanjuga gde bi bile “crvene linije” ispod kojih Srbija u dijalogu s međunarodnom zajednicom i Prištinom ne bi smela da ide, najpre istakao da je uveren da bi bilo dobro i za “građane Srbije i Kosova, dakle za Srbe i Albance, da se odnosi normalizuju”.

“Priznanje ne znači mnogo, važno je da se normalizuju odnosi”, rekao je Stevanović i dodao da se to može ostaviti običnim ljudima, koji “uglavnom nađu načina da nekako žive zajedno”.

Smatra da su neke “crvene linije” odavno pređene, a pre svega to vezuje za mart 1989, kad je, kako kaže, uvedena vojno-policijska uprava, i kad je “Sloba bio tamo, održao govor i više nikad nije otišao na Kosovo”, a druga crvena linija, objašnjava bila je u suštini to stanje uspostavljeno tada, a koje se zatim “tako neodrživo održavalo narednih desetak godina”.

“Uz teror koji je zaista postojao i koji je neporeciv, a, naravno, jednog se dana pojavio oružani otpor, kome ja ne dajem nikakvu podršku, ali se pojavio, imali smo referendum koji je opravdan time što smo bili bombardovani”, navodi Stevanović i zaključuje da su to bile “crvene linije” koje se ne bi smele ponovo prelaziti.

Jasno je zato, uveren je, šta iz takve prošlosti ne treba ponavljati, a ostalo je, dodaje, posao za “fine diplomate”.

O tome koje su to fine linije između priznanja nezavisnosti, autonomije ili nečeg višeg ili manjeg, to, kaže, ne zna i to “nije njegov posao”.

I širi društveni dijalog smatra nepotrebnim: “Treba politički faktori da se dogovore između sebe, ako mogu da nađu zajednički jezik i da zajedno rešavaju, a ne da prebacuju jedni drugima, jer će cenu platiti svi, kao što je već plaćamo”, kaže Stevanović za Tanjug.

Članak je prvobitno objavljen ovde

Komentari

komentari



Podeljeno